SHARE

Roland Bartecko, bivši podoficir Bundesvera, dvaput je ratovao protiv Srba: jednom za HVO, drugi put za OVK, piše Dojče vele.

Zbog ubistva srpskog pukovnika proveo je 16 godina u zatvoru. Osuđeni terorista danas živi u Prištini.

Prvo je nepoverljiv, dok pred njim u jednom prištinskom restoranu polako lapi kisela voda. Moram često da mu citiram članak iz Špigla, koji ga prati već petnaestak godina. Tamo piše da je najuren iz Bundesvera, piše dopisnik nemačkog medija Nemanja Rujević.

“Tada, 1988, još je postojala vojna obaveza, ali ja sam otišao prevremeno. Zašto? Nešto mora da se radi. Ostao sam četiri godine u Bundesveru, profesionalno, postao i podoficir. Nije loše, već kao 17-godišnjak imaš platu, živiš u kasarni i još dobijaš džeparac. Napetosti Hladnog rata polako su počele da se tope. Pad Zida i ujedinjenje Nemačke doživeo sam u vojsci. Bundesver tada još nije išao u misije u inostranstvo. Moja padobranska jedinica je recimo prvi put otišla 1993. u Somaliju, ali ja više nisam bio tu. Posle je došla Bosna – čak sam ih tamo sreo. Zapravo, posećivao sam ih u Hrvatskoj, u Trogiru, kada sam imao slobodne vikende…

“Iz Bundesvera sam otišao 1991. Bio sam profesionalni vojnik, od početka sam potpisivao samo oročene ugovore. Počinje sa probom od tri meseca, onda godinu dana, onda po dve godine… Svaki put si mogao reći: Ja ne želim više. Nemam pojma zašto je u Špiglu pisalo da sam nečasno otpušten. Tako nešto u Bundesveru pravno i ne postoji, kao što recimo postoji u SAD. Ja sam sâm podneo zahtev za otpust i to je prihvaćeno.“

U odgovoru nemačke vlade na upit Levice (datum: 21. jun 2001) piše da je R.B. iz vojske otpušten prema članu 55, stav 5 Zakona o pravnom položaju vojnika, a tamo stoji: “Vojnik sa oročenim ugovorom može biti otpušten u prve četiri godine službe bez otkaznog roka ukoliko povredi svoje službene obaveze i ukoliko bi njegov ostanak u službi ozbiljno ugrozio vojni red ili ugled Bundesvera.“

***

“Pratili smo rat u Jugoslaviji. Hteo sam da odem i ranije, ali sam morao da položim maturu. Slovenija je prošla za čas. O Vukovaru sam čuo od hrvatskih radio-amatera, pitali su: Zašto nam niko ne pomaže? Otišao bih ionako, ali to je bio okidač. Ne znam imam li racionalno objašnjenje. Sigurno nisam otišao zbog međunarodnopravnih pikanterija. Nije to bilo po sebi protiv Srba, već za nezavisnost Hrvatske i, kasnije, Bosne. Ako se boriš protiv nečega, onda negde grešiš. Vidiš, ja sam vojnik i to je moj motiv. Ne možeš se nazivati vojnikom i blejati u kasarni dok se na nekoliko sati vožnje automobilom odatle puca. Moglo je da pođe i naopako, ali je ostalo veliko iskustvo.“

Priča se zahuktava, Bartecko se seća svih toponima. Roditeljima nije rekao da ide u Zagreb. Prijatelje je zvao, ali niko nije hteo sa njim. Iz hrvatskog Ministarstva odbrane je poslat u neku kancelariju, odatle preko Međugorja do Mostara, da se pridruži Hrvatskom vijeću obrane (HVO). Tamo je završila većina nemačkih dobrovoljaca, prema tadašnjim saznanjima nemačke Vlade, njih stotinak. Uglavnom, kako piše u pomenutom dokumentu, “plaćenici sa desnoekstremnom pozadinom“. Neonacisti. Bartecko tvrdi da je, doduše, bilo i takvih, ali malo, i da su oni odlazili u Hrvatske obrambene snage (HOS). On je završio u gardijskoj brigadi HVO nazvanoj po radikalnom ideologu iz hrvatske emigracije Anti Brunu Bušiću. Umesto Srba, kroz nišan je gledao Bošnjake.

“Iskreno nisam znao mnogo o političkoj konstelaciji. Kako sam onda mogao da znam da li sam na dobroj strani? Kako to misliš? U to se ne može biti siguran. Zapravo, dobra i loša strana se ne razlikuju po tome ko je politički ili pravno u pravu, već ko kakve metode koristi. Kada jedna strana ubija civile i decu, to je loša strana, pa makar bila politički ili prema Ustavu Jugoslavije u pravu. Počelo je sa Vukovarom, Srbi su napali bolnicu. Ako koristiš te metode, onda više nemaš ni prava. Ako ti sad meni ukradeš telefon, ne mogu te upucati. Nekako, nije proporcionalna reakcija…“

Profesionalnost i disciplina su njegove magične reči. Srebrenica? “Neprofesionalnost generalštaba.“ Aušvic? “Oficiri SS nisu bili vojnici, već jednostavno zločinci.“ Bilo je, kaže, toga i u HVO-u, polupijanih četa koje zađu u neko selo pa pljačkaju, pale i ubijaju. Ali to su izuzeci. Na portalu Quora.com više od 15.000 ljudi prati šta Bartecko piše o ratu, taktici gerile, užitku u cigareti posle borbe. O smrti, posebno o procesu umiranja. Piše da su nakon prve borbe u Mostaru od njih osamnaest iz jedinice živu glavu izvukla svega sedmorica.

“Prvi put da je neko pucao na mene i to je ujedno bila najteža situacija u celoj karijeri. Mostar je za hrvatske vojnike tada važio kao Istočni front za Nemce u Drugom svetskom ratu – najgore što može da ti se desi. Sve se brzo dešavalo, nemaš vremena ni za šta. Zato je najgore bilo odsustvo posle toga, u Makarskoj, jer si imao vremena da razmišljaš. Tamo smo bili relativno pijani svo vreme, ali traumatizovan nisam bio.“

Rez. Skoro je kraj rata, završena je Oluja, u toku je operacija Maestral 2 kojom su trupe bosanskih Srba potisnute sa poteza od Bosanske Krupe do Donjeg Vakufa. Iza toga je ostao brisani prostor, mrtvi i prognani. Pravosnažne su presude protiv pripadnika hrvatske vojske za egzekucije zarobljenika u Halapiću i Mliništu. Bartecko je bio u tom rejonu, ali za zločine navodno nije znao. Najviše što su on i drugovi radili, kaže, bilo je da iz napuštenih kuća uzmu hranu i piće.

“Ceo dan čekaš da nekog ubiješ, a onda treba da sa stanovišta morala razmišljaš da li je u redu ako uzmeš flašu vina iz praznog stana? Naravno, bilo je i ratnih profitera. Ali kada si na samom frontu sa tim ne možeš imati ništa. Sećam se Šipova… kada smo ušli, bio je to normalan gradić, nije bilo mnogo uništenog jer su se Srbi povukli. Tamo smo samo prenoćili i sutra otišli dalje. Posle dve-tri nedelje smo opet prolazili tuda. Šipovo je bilo uništeno, ali ga nije uništio rat. Odneli su sve što nije bilo zakovano. Loše je kada se za to okrive vojnici.

Kada se završilo, bio sam severno od Mrkonjić Grada, ka Banjaluci. Front se stabilizovao i znali smo da neće ići dalje iako su Hrvati mogli da uzmu Banjaluku. Komandant je rekao da je na snazi prekid vatre. Svi smo se smejali, jer je to bio valjda stoti prekid vatre.“

***

Kraj rata bio je početak dosađivanja za Rolanda Bartecka. Bundeskriminalamt mu je za petama, ali nema ništa konkretno protiv njega – sâmo učešće u ratu nije kažnjivo. U toj službi ne daju detalje o slučaju. Ako se može verovati onome što je objavio Špigl 2001. godine, “balkanski desperado, očigledno u velikoj besparici, završava u zatvoru Štadelhajm u Minhenu“ jer je nekoj ženi ukrao tašnu. Bartecko kaže da to nije tačno, da je oslobođen optužbi. U zatvoru ne daju podatke o bivšim robijašima, kažu, to mora biti u gradskom arhivu. U minhenskom arhivu za DW kažu da zatvor u tom periodu devedesetih nije dostavljao podatke. Bartecko nikada nije bio prijavljen na zatvorskoj adresi, ali to može biti i zato što je još uvek imao boravište u Virselenu, na zapadu zemlje.

Kasnije sa nekim drugom navodno živi u brvnari u francuskim Pirinejima i radi samo koliko mora. Sa parama koje je uštedeo – ne kaže kako – razmišlja da ode na Tajland. Onda se zakuvava na Kosovu i taj zov je jači od plaža i kupleraja Bangkoka. U Tiranu je stigao 1998, preko Italije. Odlučio se za Oslobodilačku vojsku Kosova.

“Bio je drugačiji rat, gerilski. U Bosni je, recimo, dva kilometra iza linije fronta sve bilo normalno – struja, hrana, smeštaj, moglo se i na more. Na Kosovu nije bilo ničega. To je bio izazov. Uvek smo bili u maloj grupi i nismo imali komandante. Sami smo odlučivali kakva ćemo borbena dejstva preduzeti. Male jedinice su mogle da odluče recimo i da ceo dan piju kafu i ne rade ništa. Centralizovana je bila pre svega logistika, uglavnom iz Albanije, kako bi se vojnici snabdeli oružjem i municijom.

Sećam se sela u blizini Mitrovice. Sećam se da smo se pitali kako je moguće da su Srbi ovuda prošli, ali da selo nije spaljeno po običaju. Onda smo pronašli pismo srpskog vojnika, mora da ga je zaboravio… bio je redov, iz Beograda, morao je da se bori. Dakle nisu svi isti. Oni su se normalno ponašali. Bio je frustriran, pisao je drugarima u Beogradu da popiju koje pivo i za njega.

U Bosni sam naučio sa eksplozivima, njima je lakše rukovati nego telefonom. Tehnički imaš samo punjenje, upaljač i kontroler kojim se recimo uz pomoć struje izaziva eksplozija. Problem je taktički, da znaš gde je neprijatelj, kuda se kreće, gde postaviti eksploziv. Umetnost je biti efikasan. A ja sam bio.“

Nadenuli su mu nadimak Šaban, što je ime osmog meseca po islamskom lunarnom kalendaru, meseca pre ramazana. “Kao Šaban Šaulić. Posle sam saznao da je to seljačko, zastarelo ime. I danas me neki zovu Šabi.“ Tvrdi da se kretao tamo gde je bilo najžešće – Mitrovica, Drenica, Leposavić, Zvečan, Srbica, Vučitrn. Na portalu Quora hladno piše o računici borbe – što više neprijatelja ubiješ, to bolje.

“Verujem da sam ubijao neprijateljske vojnike. Nisam im doduše proveravao puls, ali naravno… nekad smo bili veoma blizu, recimo kao odavde do one stolice (stolica je četiri-pet metara dalje). Najbolje je da nikog ne ubiješ, da neprijatelj pobegne sam. Imam neku brojku u glavi, ali ne želim da kažem. Primitivno je tako pričati, to nije pitanje za vojnika.

Zločini OVK? Ne, u mojoj zoni toga nije bilo… ne bih ja to tolerisao. Ne znam za druge zone. Jasno mi je bilo da ćeš to pitati, kao srpski novinar, ali treba diferencirati. Mislim da je generalno OVK čist, ali uvek ima slučajeva manjka profesionalnosti i discipline (opet magične reči). Nakon rata je samo u našem rejonu Mitrovice nestalo preko hiljadu Srba. Prilično sam siguran da su svi pobijeni, ali ko ih je pobio? Sada sam pravnik, pa moram da kažem – optužiti i dokazati moraš pojedinačno i konkretno. Videćemo šta će biti od ovog novog suda za OVK.“

***

I ovaj kraj rata je pretio da postane dosađivanje, ali se Bartecku nije išlo u Nemačku. Prvo je čistio teren od mina, a onda hteo da pokrene agenciju za obezbeđenje. U Špiglu piše da je to bila maska za “prljave poslove“ za račun gospodara rata, nove klase kriminalaca. Bartecko odvraća da slične agencije jesu bile klasični reketaši, ali da njegova agencija nije. Uostalom, ona je postojala samo na papiru – pre nego što je stigao da je registruje, završio je u zatvoru.

Bila je sreda 18. april 2001. Oko 14:55 u nekadašnju Mostarsku ulicu u centru Prištine skreće tamni Folksvagenov pasat sa službenicima Pasoškog odeljenja Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Unmikom. Nadomak vozila, u prizemlju jedne napuštene kuće, detonirana je bomba – pukovnik MUP Aleksandar Petrović je ubijen, četvoro ljudi u kolima povređeno. Nemački državljanin Roland Bartecko je zbog ubistva, pokušaja ubistva i terorizma iduće godine osuđen na 23 godine zatvora pred Međunarodnim okružnim sudom u Prištini, uz učešće i nemačkih sudija, prema jugoslovenskom zakonu. Vrhovni sud Kosova odbio je da DW-u dostavi kopiju presude Okružnog suda, kao i kopiju delimičnog usvajanja žalbe kada je Vrhovni sud smanjio kaznu na 20 godina zatvora. Ni na suđenju ni u intervjuu Roland Bartecko nije priznao da je postavio bombe.

“Gledaj, otiske su našli na lepljivoj traci druge bombe, koja nije eksplodirala. Tu su bile stotine otisaka, koji su morali da se tretiraju hemikalijama, od kojih nijedan nije bio moj. Onda su našli jedan jedini otisak, navodno jedini koji je jasno vidljiv, poput pečata. I to je navodno moj otisak. Čudno. Zaustavili su me ispred hotela Grand i priveli. Kontrolisali su mi ruke na tragove eksploziva i ništa nisu našli. Odmah sam pušten, ali opet uhapšen posle dva dana. U stanu su našli rolnu ili dve iste lepljive trake, ali takvu traku su svi imali. Mislim da su mi podmetnuli taj otisak.“

Ko je podmetnuo? “Unmik“. Zašto? “Pa bio je protiv OVK.“ Oni su, veruje, i ispričali Špiglu sve što piše u onom tekstu. Bartecko, na osnovu ubedljivih dokaza osuđen za terorizam, ne odustaje od potrage dokazima koji bi ga oslobodili krivice. Tako kaže. U srpskim medijima je unapred proglašen krivim i za druge bombaške napade. Kaznu je izdržavao najpre u američkoj bazi Bondstilu, onda u Mitrovici, Dubravi, Peći. Sa robije je uslovno pušten pre dve godine. U zatvoru je stekao diplomu jednog privatnog pravnog fakulteta. Tema diplomskog rada: Islamistička radikalizacija u zatvorima na Kosovu. Sada radi kao pravnik za nekoliko firmi u Prištini.

Žena, Albanka, čekala ga je sve vreme. Albanski govori tečno, čak mi se čini da mu se pomalo meša u akcenat rodnog Porajnja. Srpskohrvatski? “Pomalo. Zaboravio sam sve“, kaže na srpskohrvatskom. Prija mu što se na portalu Quora njegovo mišljenje o vojničkim temama ceni. Piše opsesivno, često nekoliko tekstova dnevno. U poslednje vreme i za prestižni Global risk insights, portal koji je pokrenut na Londonskoj školi ekonomije. “Tamo pišu ljudi koji su radili recimo kao savetnici za bezbednost američkog predsednika. Sad imam kontakt sa njima, to je nešto.“

***

Poslednji put će se kosovska javnost zainteresovati za Bartecka početkom prošle godine, nakon što je pokrenuo peticiju da se sa Kosova protera američki ambasador Greg Delavi jer “podržava režim koji je izgubio podršku naroda“ i brine samo da američke firme dobijaju unosne poslove. Veliki je to skandal bio u prištinskoj čaršiji, imali su šta o tome da kažu i Barteckov nekadašnji saborac Tači, i Mustafa i Jahjaga. Strašan napad na američke partnere, rekli su. Bartecko je ostao nekako usamljen.

“Ovde se svaka politička ideja vrednuje samo prema jednom kriterijumu: šta će Amerikanci o tome reći? Političari se onda bave trećerazrednim problemima. Nemamo redovno struju, noću isključe vodu, Priština je đubrište, ima dana kada je vazduh najzagađeniji na celom svetu, gore od Kine i Indije, nezaposlenost je ogromna. A oni se bave rezolucijama o prekidu pregovora sa Srbima i vojskom… Onda je pitanje – zašto ljudi podržavaju takve političare? A odgovor je: jer misle da su to političari koji imaju podršku Zapada. Zato mislim da je rešenje da se to Vrzino kolo zavisnosti od Zapada prekine. Jer nije valjda potčinjavanje Amerikancima bilo smisao borbe za slobodu…“

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here